ptice te ne vole moja ljubavi
kosa ti miriše na jesen
I
tog leta sam je prvi put zavoleo s bezbroj nestašnih
vidri u telu i ni do danas je nisam preboleo onako setnu
gorku neveselu tog leta sam je prvi put zavoleo
II
govorio sam joj da je ko muško da više ne nosi pantalone
pravila se da je ne zanimam i nije me to bolelo
bilo je tog leta bezbroj mladića mišićavih lepih
bilo je na dračevcu mladića koji su skakali sa najvećih
stena pred devojkama
neki holanđani musavi koji su ih snimali kao da su
ugledali musu kesedžiju pa da se hvale tamo kod njih
mene je čudilo kada me je gledala malo kriomice
bio sam tog leta jako mršav i bled i išao sam stalno
u zelenoj košulji jednoj sa pegama jer su mi se videla
četiri rebra
govorio sam: ja to tako osetljiva mi koža
a sunce beše tad potpuno bledo nad vidokruzima
zatočenim vodom
čak pomalo sivo
ja sam je danima netremice gledo iza stena se kao
dete skrivo brao kupine gađao je kamenčićima sakriven
da kao onako nehajno u pesku leži ko mrtvi ladoleži dok pod
suncem spava
govorio sebi: nasankaćeš se ona je lepotica
ona je za one skakavce sa stenja za one što vade zvezde
i ježeve za snagatore muskulatore duvatore urlatore
za one sa lančićima od koralja i školjki i ježevih zuba
i šta znam ja znam tetovirane razbacane zalizane nešišane
treba biti majstor i skakat naglavačke
sve sam to mislio.
III
nosila je o vratu tanak lančić sa malom zlatnom ikonicom
tog leta kad sam je prvi put zavoleo
igrali smo se lopte u vodi ozbiljno za golove
ona je pobedila jer sam to hteo
smejala se gnjurala govorila mi al si ti igrač
al ne znaš da braniš
onda smo išli na crkvu svetog roka uz stepenice
čitali slova: župnik dinko učinio čitali natpise
bacali novćiće kroz rešetke u portu
držali se za ruke
na usnama je imala neku ranicu i nije dala da je poljubim
rekla je kad prođe
molio sam je da usne stalno maže ten-sanom i onim ženskim
mazaljkama da je preboli
tad sam počeo da je volim
IV
tog leta sam je prvi put zavoleo spontano sasvim
kao dete sa mojih sedamnaest godina sa a. b. šimićem
sa prvim pesmama u kojima sam potkradao tina sa svega
jednom gimnazijskom ljubavi nesrećnom naravno
molio sam je da mi priča o osijeku, o hrvatskoj, o dravi
u groblju sam je noću plašio tamo smo išli da se volimo
pričao sam joj o vampirima mesečarima i koječemu
oči su joj bile čudo svetle sedeli smo na stepenicama
čempresi se nijali nad obalama
oblačja su nad trpnjem retka ni reči kiše za celo leto
to leto nikad ponovljeno moje su ruke tamo ostale na onom
stenju moje su oči tamo ostale u dnu vidokruga gde se hvar
pomalja u izmaglici moje nepreboli moji porazi pod crkvom
svete gospe od karmela
jedna je časna sestra bila tako mlada i bela tog leta
u trpnju i gledala je samo preda se kad je prolazila
crkvenim vrtom vera je rekla kad me ostaviš i ja ću tako
i ja sam u sebi celo leto plako i nisam hteo da joj to kažem
V
rekao sam joj evo ti belića čitaj ga to je pesnik za leto
za sumračja rekao sam joj evo ti mirno vreme
mislili smo da će kiša čitala je pod crkvom pomalo tužna
leđa su joj bila sasvim otkrivena
VI
sad su ovde zime nad ovim gradom nad ovom rekom
ja sam stariji za jedno prokletstvo
ovde su snegovi ovde košave vojvodina ona antićeva
ona prava magle tišina nad ovim gradom panonske tuge
i kada pišem ja prosto ne umem da je prećutim i kada
mislim i kada krijem da mi se plače ko onog leta
VII
jesen dolazi u njenim pismima i samoća
i ničeg da me malo oveseli
miris davno dozrelog voća iz beskraja se u me
naseljava i samo nehajno osećam
to jesen umorna od leta spava u našim telima
ponekad mislim da je dobro što ne ćutimo što
odlazimo na svoje strane
ona odveć snena ko obeznađeni pešice lagano
niz reku nedostig prugu
ja ovako gorko bezbolan poslednjim vlakom
u smederevo u neku tuđu tugu
i samo sunce potonje ko grudva snega u letu
to sunce nikad nepoznato to sunce nad nama
nadneseno ko kletva to sunce panonsko
i samo pobuna sumnji u nama prokletstvo bola
a sanjam tako da smo grofovi tako u dvorcima
na balonima i na njoj prozračna haljina od tila
i kažem hajdemo to su naša kola to su naše kočije
stoje u doksatu
a samo istina samo saznanje da smo sami ostaje u
zraku ko svedočanstvo o jednom nehajno proigranom satu
VIII
strana sedam nekog lista, pesma za veru, pesma za neveru
zalud mi pričaju da nevine devojke mirišu na leto
ne dam se ne dam za stranu sedam pa eto
bože daj meni sirotom rabu da jednom zaćutim
naočigled sveta iz dana u dan trunem ko biljka
ne dam se ne dam nije moja kosa za buket bosiljka
odveć je rano
neću eto daj meni svevišnji da verujem svima
da se smejem da mi je jednako sa svim i bez svega
bojim se bojim onog snega nad panonijom što se svija
o crnom meni ko li će to moje slutnje razbistriti
ko me razumeti
ko me zavoleti
ko me preboleti…
januar 1996.
