Moralista je neko ko apeluje na bolju stranu ljudske prirode, odnosno on je orator, neko osetljiv na osnovni izbor – na izbor između dobra i zla; on je neko ko nas podseća na naše fundamentalne obaveze i žigoše naše slabosti i greške. On je neko ko govori kao anđeo. U svakom slučaju tako smo – možda malčice naivno – navikli da mislimo o Poljskoj. Međutim u Francuskoj moralista je pisac koji rđavo govori o ljudima. Što lošije piše o njima to je bolji moralista. Časna tradicija u znaku La Rošfukoa i Šamfora (i Paskala, najvećeg od njih!), tradicija podsmešljive zajedljivosti koja u načelu krije opšti maksimalistički – i religiozno obojen – ideal čoveka, našla je u dvadesetom veku nastavljača koji ni u čemu ne podseća na časne praoce toga žanra (jer, Sjoran* sa zadovoljstvom beleži da je vojvoda La Rošfuko bio po prirodi stidljiv): sam je bio siromašni emigrant iz Rumunije, sin popa, u izvesnom smislu tipičan pisac iz Srednje Evrope, tipično piskaralo koje stanuje u pariskim potkrovljima, za koje se ne zna od čega živi i iz koje je zemlje, iz kog grada, da li je iz Budimpešte ili iz Bukurešta (Parižani o tome nikada neće pitati, jer ih to ne interesuje) došao.
Novembra ove godine u Francuskoj se pojavila neobična knjiga – posmrtno izdanje dnevnika Emila Sjorana (Emile Cioran Cahiers, Gallimard 1997), koji je za štampu priredila višegodišnja – u međuvremenu umrla – piščeva životna saputnica, Simon Bue. Senzacionalnost te publikacije potiče iz jednostavne činjenice da se dve godine posle smrti istaknutog pisca (koji je živeo u periodu od 1911. do 1995. godine), autora intrigantnih filozofskih, veoma mračnih i krajnje pesimističkih eseja koji su proisticali iz načela: «Srećan je onaj ko se nikada nije rodio», prevođenih na više jezika, pojavila možda najbolja Sjoranova knjiga. Ona ne predstavlja negaciju ranijih radova, mada ih u priličnoj meri koriguje i na fascinantan način dopunjuje. Sjoran se tu pokazuje kao religiozni mislilac, kao ličnost bogatija nego što su to sugerisali njegovi prethodni eseji; odnosno, raniji eseji su podsećali na brižno održavan francuski vrt, dok dnevnik na trenutke otkriva drugačijeg čoveka, manje doslednog nego što se to dosad činilo, drugačijeg, složenijeg filozofa, čak – na trenutke – pesnika.
Sveske – dnevnik koji obuhvata period od 1957. do 1972. nije dovršen niti je objavljivan, kao i Kafkini spisi, mimo autorove volje, odnosno da nije želeo da se njegovi zapisi objave (međutim, nije ih spalio! u naše vreme ne može se računati s drugima, moramo sami uništavati rukopise) – stoga je to veoma iritirajuća knjiga. A ako bi i trebalo da bude, jer intiman dnevnik koji ne iritira, mora biti neiskren. Sjoran nervira krajnjim narcizmom – u knjizi se, na primer, nalazi preko dvesta autodefinicija pisca – to takođe čine njegovo uvek rđavo raspoloženje, hipohondrija, radikalna mizantropija (svaki put dok se vozi metroom ili prigradskom železnicom doživljuje šok, oseća odbojnost prema običnim ljudima). S obzirom na narcizam Sjoran se razlikuje od La Rošfuka, jer vojvoda nikada nije pisao o sebi.
Nervira i svojim opsesijama – a istovremeno uverenjem koje mnogo puta iznosi, da samo opsesija vodi velikoj književnosti. Ona izaziva ljutnju, bes, sažaljenje, a istovremeno i divljenje – zbog toga što je otkrio svoju ništavnost. I da se nije zaustavio na tome – jer, na kraju krajeva, mladi američki pisci u svojim nesavršenim pesmama ne rade ništa drugo – nego je svojim dnevnikom stvorio sjajnu filozofsku raspravu, iako pisanu na rate, punu potresnih suprotnosti, ispovest inteligentnog i tužnog deteta veka.
Ko je bio Sjoran? Rođen je u rumunskom selu (koga će se do kraja života, nežno sećati poput izgubljenog raja), sin – kako sam već pomenuo – provincijskog popa, ogromno talentovan, koji je počeo rano da objavljuje i rano počinje da živi krajnje intenzivnim duhovnim životom, napadan od strane brojnih neurastenija i svog najvećeg neprijatelja, zlokobnog čudovišta, zvanog nesanica (odnosno Nesanica, tegoba kojoj Sjoran katkad pripisuje filozofske vrline, dugo ga je progonila), još pre rata se nastanio u Francuskoj. S tim što je tek prvih posleratnih godina odlučio da pređe na francuski jezik (već tada je bio autor nekoliko knjiga napisanih na rumunskom i objavljenih u Rumuniji). Veoma brzo je stekao reputaciju jednog od najboljih stilista francuske književnosti, iako se njegov govorni francuski nije oslobodio rumunskog akcenta. Zbog toga Sjoran koji je bio perfekcionista nikada nije nastupao na francuskoj televiziji ili na radiju; po svoj prilici bila mu je nepodnošljiva misao da besprekoran – na stranicama knjiga – stilista može da unakažuje francuski jezik, ne izgovarajući, recimo, odgovarajuće sve varijante francuskog «e».
Senku na njegovu biografiju baca epizoda s fašizmom, trenutak istinskog oduševljenja rumunskom Gvozdenom gardom (o čemu u dnevniku beleži: moje afirmacije stvorile su mi toliko briga, a moje negacije izazivaju oduševljenje).
Živeći u samom srcu Pariza (21, rue de l'Odéon) Sjoran se odlikovao neobičnim darom za privlačenje paradoksalnih okolnosti u životu: bio je veoma skroman i do kraja siromašan čovek (iako u dnevniku – šezdesetih godina – tako reći s užasavanjem beleži: imam pet ili šest odela!). Odbijao je književne nagrade; u dnevniku je zapisao da Jov ne sme da prihvata književna odlikovanja… Smatrao se usamljenikom i asketom i u izvesnoj meri to je i bio, premda je istovremeno vodio veoma buran «pariski» društveni život i poznavao «ceo Pariz» (le tout-Paris). Povremeno je bivao pariski monden; bio je i specijalista za samoubistva… Između ostalog prijateljevao je s Beketom (koliko su ta dvojica ekscentrika uopšte bila sposobna za prijateljstvo), s Joneskom, s Anri Mišoom, dobro je poznavao Selana. Koga sve nije znao?!
Išao je na pariske prijeme (a sutradan, svaki put, sebi je zbog toga gorko prebacivao) i da u susretu s prijateljima priča satima, da ne dopusti drugima da kažu jednu jedinu reč. Mada je i zbog toga kasnije patio! Mrzeo je parisku hipokriziju, parisku književnu industriju, pariske snobizme, a istovremeno je plivao u njima kao plovka u jezeru; jednom je posetivši izložbu Juzefa Čapskog (jer je i njega poznavao i, čini mi se, da mu se na svoj način divio) napisao, da su se posetioci izložbe iskreno, a ne lažno smejali, jer to su bili Poljaci, a ne Francuzi.
Njegov dnevnik je himna u čast usamljenosti i ćutnje; veliki kozer Sjoran voleo je isključivo tišinu. Međutim, to je samo dnevnik i piščevu čestitost treba poštovati. Sjoran je mnogo puta o sebi govorio i loše, nije prećutkivao ni svoje male nevernosti, podsmevao se sebi kao neuspelom budisti, mistiku koji je zastao na pola puta, poštovaocu Taoa koji poznaje pola Pariza. Međutim, izneveravao je samo sebe, samo predstavu o samom sebi, za koju je bio vezan. Hteo je da bude poput istočnjačkog mudraca, omalovažavao je nevažne stvari ovog sveta, bio je blizu nirvane – ili, kako su govorili stoici, ataraksije – a neprekidno se svađao sa neljubaznim frizerom, bezobraznom prodavačicom, sporom kasirkom, sa samim sobom.Imao je temperament parničara, a istovremeno su ga privlačili stoički ideal – ili budistička pasivnost i unutrašnji mir.
Priča se da je sanjao o tome da postigne krajnju ravnodušnost prema sudbini svojih knjiga. Jer je «sanjao» o tome da uopšte ne piše, ali da iz krajnje pasivnosti, meditacija koje ne urađaju plodom crpe najveća zadovoljstva i radost. Međutim telefonirao je svom izdavaču, podsećajući ga da pariske knjižare snabdi njegovim knjigama, a kada mu je jedan američki urednik odbio esej o Polu Valeriju zbog toga je patio kao i svaki drugi pisac koji bi se našao na njegovom mestu. Sjoran nije želeo da bude ono što jeste – nije hteo da bude ni Rumun, ni pisac, ni parničar, a još više se gadio zbog toga što je pariski pisac, u koga se pretvorio!
Nije ga napuštala želja da bude «sin dželata», šokirajući time svoje prijatelje, a istodobno je vodio krajnje pristojan građanski život intelektualca; hteo je da bude demonski drugačiji, ali bez napora (nije hteo da se time muči, niti da muči druge, kao što su to činili Markiz de Sad ili Arto); najviše mu je odgovaralo da od roditelja nasledi mržnju, kao što se nasleđuje boja očiju. Drugi sanjaju da naslede bogatstvo, a on je više voleo da nasledi nitkovluk.
Divio se Simon Vajl, jer je među njima postojala izvesna tajna sličnost – oboje je privlačila «dekreacija», odnosno ukidanje vlastitog postojanja. Samoubistvo je bilo Sjoranova najveća filozofska opsesija; ponekad je tu opsesiju tretirao pragmatično i pisao da onaj ko razmišlja o nanošenju smrti sebi, to neće učiniti. Oboje su (tako međusobno različiti! Samoljubivi, «lenji» - na istočnjački način – Sjoran, i Simon Vajl, neumorna aktivistkinja u službi potlačenih) smatrali da smetaju Bogu.
«Moj sin bi posve sigurno bio ubica», smatrao je bezdetni Sjoran; a prijatelju koji je trebalo da postane otac rekao je da preuzima na sebe užasan rizik: «Tvoj sin će možda biti ubica». Nastavak života na zemlji činio mu se ludilom, a svaka nova trudnoća – nesporazumom.
«Kao što drugi svakodnevno ujutru odlaze u kancelariju, ja odlazim u svoju Sumnju», zapisao je jednoga dana u dnevniku. Pisanje dnevnika je, prema tome, u znaku Sumnje, pišući tu reč – u pomenutoj belešci – velikim slovom. Velika suflerka sumnje je smrt. Sahrane prijatelja su za Sjorana predstavljale ogromnu torturu; dok je kremiranje na groblju Per Lašez na njega delovalo moćnije od čitanja antičkih skeptika i cinika. Povremeno je to smatrao i uzvišenim: kaže da je čak njegova neugledna susetka, starica koja je godinama nervirala pisca glasno uključenim radiom, u smrti videla čudesnu metamofozu. Tako se pokazuje barokni Sjoran koji je neprestano živeo u blizini smrti, a njegova nesanica čini se rođakom – izaslanicom – smrti.
Zvanični – i politički, i akademski – svet je zaražen lažima; istina prebiva samo u sumnji, u opoziciji, u samoći, u anarhističkom odnosu prema životu. U tome nije teško opaziti trag piščeve krajnje privatne traume: njegovo nesrećno angažovanje u pokretu rumunskog fašizma (strašna greška koju su počinili mnogi istaknuti rumunski intelektualci, a ne samo on) nalagala mu je po svoj prilici da se kloni svake afirmacije. Onaj ko se jednom opekao… Ako se tako čita Sjoran – a to je lako, gotovo očigledno veoma lako čitanje – biće mu oduzeto dosta od njegovih mračnih čari, biće automatski sveden na «jednog od mnogih» intelektualaca.
Međutim, Sjoranova drama može se dešifrovati i na individualniji način, kao zapis problema samo jedne, veoma neobične, duše: jedan od motiva Sjoranove knjige od gotovo hiljadu strana jeste istorija njegove ljubavi prema poeziji. S tim što je to istorija laganog gušenja poezije sumnjom, skepticizmom. Sjoran je imao svoje omiljene pesnike: Emili Dikinson, Šeli, Dauson, ali vremenom je sve ređe posezao za njima i sve više se udaljavao od poezije. Nije podnosio Rilkeova pisma, bio mu je bliži cinizam nekih pisama Gotfrida Bena. Rival poezije za njega je gorka, podsmešljiva proza, lišena svake iluzije. I, sve ređe dotiče poeziju. Na kraju jedini pesnik koji mu je blizak jeste Johan Sebastijan Bah. Bahova muzika – i samo Hendlov Mesija ostavlja na njega dubok utisak – uvek ga parališe i nalaže mu da pređe na drugu stranu, na stranu radosti i afirmacije – i Boga. Ali, samo na časak.
U njegovom dnevniku oseća se neverovatna lakoničnost svuda gde se pojavljuju trenuci poezije – koju najavljuje muzika, višesatne usamljeničke šetnje po pejzažima francuskog sela. Međutim sumnja je veoma elokventna; neprestano pozajmljuje piscu glas, brusi njegove sudove onako kao što je Spinoza brusio dijamante. Sjoranov dnevnik je, opšte uzeto, tribina data Sumnji na korišćenje. Poezija u njemu vodi marginalan, tako reći konspirativan život, vene i grči se; ali, i tako skromno prisustvo poezije čini da Sjoranova posmrtno objavljena knjiga ima čari novine; jer, upravo Sjoranova ljubav prema poeziji i muzici dopušta nam da revidiramo portret pariskog mizantropa koga su uobličili raniji eseji.
I druga knjiga, koju naizgled ništa ne povezuje s obimnim tomom beleški rumunskog pisca: Drumski pas Česlava Miloša koja je objavljena septembra ove godine, lepa zbirka kratke proze i stihova. Da li ne povezuje? Možda bi se ipak među njima nešto našlo zajedničko…
Prvo, reč je o piscima, predstavnicima istog pokolenja, vršnjacima; Miloš je samo tri meseca mlađi od Sjorana. Mora da su se sretali u Parizu pedesetih godina. Drumski pas, istina, nije dnevnik, već je knjiga labave, otvorene strukture, «nalik na dnevnik»; takođe je filozofska, čak metafizička; i slično Sjoranovom delu ona je traktat o našem svetu. Ni količine pamćenja i iskustva obojice pisaca nisu sasvim različite: obojica su došla u Pariz, grad svetlosti, sa opasnih, nesigurnih teritorija Istočne Evrope (s tim što je Sjoran osetio hitlerističku okupaciju u ublaženom, francuskom izdanju). I filozofski gledano među njima bi se mogle naći određene sličnosti. Mada te dve knjige se ipak veoma razlikuju; u načelu sličan materijal – na primer, u oba slučaja velika odbojnost prema utopiji, fascinacija religijom, nemilosrdna kritika pariskih ili zapadnih intelektualnih moda, duhovna nezavisnost, osećanje različitosti u odnosu na zapadne kolege-intelektualce, ponekad – prilično često – osećanje superiornosti u odnosu na njih – egzistencijalno su dijametralno različito obrađeni.
I Drumski pas i Sjoranove Sveske - sagledavani izbliza – nalik su na dve mrtve prirode; jedna je delo Miloševe kičice, u prvom planu je lepa jabuka i svetlucava ostriga, a dublje, kada se pažljivije pogleda, vidi se nejasna kontura giljotine; Sjoranova slika je suprotna, pre svega ističe lobanju i elegantan peščanik, iz koga lagano curi pesak, koji zaklanja grozd (mada u baroknoj ikonografiji i jabuka označuje prolaznost…).
Drumski pas je takođe veoma posebna slika; pisac, Česlav Miloš, poželeo je da nam pokaže ono što se obično nerado pokazuje: tamniju stranu platna, piščevu svest o strahotama, užasu sovjetske mašinerije smrti, takođe Holokausta koji su prisutni u svakom postojanju. S tim što je Milošev traktat o stvarnosti u biti vedro delo, delo klasika koji savlađuje užas sveta, ne zaboravljajući ga, čak hraneći se njim, na sebi svojstven način. Međutim, nešto što savlađuje očajanje i sumnju ipak nije samo klasicizam – jer bi bio odviše slab lek za zlo stvarnosti! – samo poezija, nešto što ne umemo da definišemo, a što se ispoljava kroz radost i tugu, koje su izmešane kao kiseonik i azot. Jer, poezija je majušno zrnce ushićenja koje menja ukus sveta. Drumski pas, to delo slično Miloševim ranim delima, nalik je na terazije, na čijim tasovima su uvek užas i lepota, ako lepota gotovo uvek pobeđuje, to se ne događa zbog nekakvog piščevog apstraktnog humanizma, didaktičke doktrine koju bi uspeli da analiziraju pisci školskih udžbenika, s obzirom na strasnu i kreativnu piščevu zainteresovanost za poeziju, koju stvara ravnodušno ili u stihu, kratkoj proznoj beleški nešto «više», nešto – ako kažu Francuzi – je ne sais quoi («ne znam šta»), ili – poeziju.
Kod Miloša je upravo poezija generator smisla; Drumski pas je tribina, ali samo tribina poezije ( čijoj su službi inteligencija i pamćenje). U njegovom delu ne nedostaje ni sumnja, ima svoje ugodno utočište, ali je vezana lancem i u debati ne pobeđuje, u službi je većih sila. I druge sile dolaze do izražaja. Recimo, postoji sjajno osećanje za humor (koje Sjoranu često nedostaje), koje se odlikuje uviđavnošću prema nedostacima kosmosa i nesavršenstvu ljudi – uključujući u to i pisca.
Poezija i sumnja su potrebne jedna drugoj, vode suživot sličan onom koji vode hrast i bršljan, pas i mačka. Mada, njihova veza nije ni harmonična ni simetrična. Poeziji je mnogo potrebnija sumnja nego sumnji poezija. Zahvaljujući sumnji poezija se pročišćava – od retorske neiskrenosti, raspričanosti, laži, mladalačke brbljivosti, prazne euforije (mada ne od stvarne euforije). Lišena strogog pogleda sumnje poezija – pogotovu u našim mračnim vremenima – lako bi mogla da se izrodi u sentimentalne pesmice, egzaltirane i nemudre pesme, u besmislenu pohvalu svakog obličja sveta.
Drugačije stvar stoji sa sumnjom: beži od društva poezije; poezija je njen opasan protivnik, čak smrtna opasnost. Čak tragična, mračna poezija uvek nadrasta sumnju, jer je ova uništava, oduzima joj smisao postojanja. Sumnja obogaćuje i dramatizuje poeziju, dok poezija likvidira sumnju – ili je veoma oslabljuje, tako da skeptici gube glavu, ćute ili se pretvaraju u umetnike.
Sumnja je inteligentnija od poezije, o svetu nam govori nešto pakosno, nešto što smo uvek znali, ali smo to skrivali i od sebe; međutim, poezija ipak prevazilazi inteligenciju, ukazajući na ono što ne možemo da znamo.
Sumnja je narcistička: gledamo na sve, pa i na nas same, kritički – možda nam to donosi olakšanje. Poezija, međutim, ukazuje poverenje svetu, izvlači nas iz tesnog skafandra našeg ja, veruje u mogućnost postojanja lepote, u njenu tragičnost.
Spor između poezije i sumnje nema ničeg zajedničkog s površnom debatom optimizma i pesimizma.
Velika drama XX veka učinila je da sada imamo posla sa dve vrste uma: s rezigniranim i tragalačkim umom. Sumnja je rezignirana poezija, dok je poezija traganje, beskonačno putovanje.
Sumnja je tunel, poezija je – spirala.
Omiljen gest sumnje je zatvaranje, a poezije - otvaranje.
Sumnja je opunomoćeni ambasador smrti, njena najduža i najduhovitija senka; poezija se kreće ka nepoznatom cilju.
Zbog čega neko bira poeziju, a neko – sumnju, to ne znamo i nikada nećemo saznati. Niti znamo zbog čega je neko Sjoran, a neko Miloš.
S poljskog prevela Biserka Rajčić
*Emil Cioran, francuski filozof rumunskog porekla
Izvornik: Lamed 1/2011
