1.
Teorijski problemi naše tzv. nove proze pre su problemi naše stare kritike nego samih dela te nove proze ili eventualnih implikacija tih dela na književnoteorijskom planu.
2.
Naša kritika je još uvek, i najvećim delom, tradicionalistička, pozitivistička, sociološka, skerlićevska, a kritičar je još uvek čovek koji želi da vlada idejama i ukusom, samodržački, dakle totalitaristički, i to najčešće na osnovu istih onih postulata, skerlićevskih, što će reći “realističkih”, kao da se nije za ovih poslednjih šezdeset godina ništa dogodilo u sferi duha i na planu ideja: po toj i takvoj kritici, književnost treba da slika život narodni, literatura je svojevrsna društvena kritika, angažovanost u najširem i najplemenitijem smislu, “za polzu naroda”. Dodamo li ovim postulatima još i teorije timofejevskog kritičkog realizma, kao i celokupnu tradiciju ruske realističke škole osamnaestog i devetnaestog veka, a u interpretaciji brojnih vulgarizatora, domaćih i stranih (prvenstveno dakako ruskih), dobićemo žalosnu sliku ne samo naše književnoistorijske misli (na kojoj počiva i teorija nove proze), nego i zastrašujuću sliku naše zaostalosti na opštem planu ideja.
3.
Takozvana angažovanost na književnom planu i nije ništa drugo do determinanta te i tako shvaćene književnoteorijske premise: slikati život provincije, pisati “za polzu naroda”. Svako odstupanje od ove i ovakve poetike, jedinomogućne i jedino važeće, smatra se luksuzom i atakom na dobre običaje i na svetinju naše tradicije, a teror ove zaostale koncepcije života i literature postaje još poslednja književna politika, danas i ovde.
4.
Takozvani realizam je, po dubokom atavističkom uverenju naše kritike, a pogotovu teoretičara “nove proze”, najviši i najsavršeniji vid ispoljavanja Duha Umetnosti, a svi drugi vidovi ispoljavanja duha in artibus et musicis teže samo tom finitudeu, toj vrhunaravnoj i tobože nedostižnoj savršenosti. Treba biti slep pa ne videti da se ova teorija finaliteta zasniva zapravo na analogiji sa pozitivističkom teorijom istorijskog finaliteta i sa vulgarnim tumačenjem istorijskog razvoja uopšte: kao što put ka komunizmu ide takozvanim prevazilaženjem nižih faza društvenog razvoja i društvenog ustrojstva, tako se, po toj analogiji, umetnost, a posebno književnost, kao svojevrstan sistem znakova, kreće ka svom najvišem stadijumu, ka nekoj vrsti Obećane Zemlje, ili zemaljskoga raja, ka Realizmu, a po shemi: racionalizam-romantizam-realizam, gde Realizam nije ništa drugo do nex plus ultra umetničkog (književnog) izraza.
5.
Naša kritika uglavnom i ne čini ništa drugo do to: osluškuje dolazak tog književnog komunizma i odmerava u delima udeo realističkog; ukoliko je neko delo više tzv. odraz tzv. stvarnosti, ono je utoliko vrednije; ukoliko ima u njemu više nerealističkih primesa, “romantizma”, “simbolizma”, “fantastike”, “metafizike” i drugog sličnog korova, ono je naravno utoliko manje vredno. A da se pri tom uopšte ne postavlja problem izraza i značenja.
6.
Kanonizacija tzv. “stvarnosne proze” ili “kritičkog realizma” od strane skoro celokupne naše kritike jeste samo obnavljanje stare prakse kanonizacije socijalističkog realizma: sve što nije “kritički” uz to “realizam” (ranije socrealizam) jeste estetizam i dekadencija, i kao takvo štetno ili bar dostojno prezrenja. (Mada ne treba izgubiti iz vida da je takav stav kritike proizišao delimično i iz logičnog otpora prema tzv. hermetizmu koji je u našoj prozi jedno vreme takođe bio svojevrstan kanon, a da se iza tog i takvog hermetizma najčešće skrivalo zapravo odsustvo doživljaja; praznina.) Tako se krug zatvara, i mi se ponovo nalazimo na početku. Ono što je pre radila državna administracija, stegom i prisilom, sada to obavlja naša slavna kritika, najčešće u imenima onih ljudi koji su se i sami negda, u vreme svoje duhovne mladosti, zalagali za umetnički pluralizam.
7.
Siromaštvo književnih žanrova u nas dovelo je našu kritiku u nedoumicu i ona se kladi, naslepo, na jedan jedini žanr: na roman. Roman treba da nadoknadi odsustvo polemike, socioloških studija, sociografskih radova, pamfleta, pa čak i feljtona i putopisa: ako naše od svega toga nešto u romanu, a u vidu društvene aktuelnosti, onda kritičar samozadovoljno pokazuje na sebe kao na inicijatora i podstrekača, a da pri tom on nije izvršio svoju primordijalnu dužnost: da rekonstruiše delo koje ima pred sobom, da “prevali put do smisla”, kako bi rekao Bart.
8.
Kritičar može da zahteva od jedne literature da ona bude po njegovom ukusu i adekvatna njegovom idealu, ali njegova prevashodna dužnost jeste da rekonstruiše sistem datog dela i da u Knjizi Mrtvih ne traži ono što se u njoj po svoj prilici ne može naći: poruku homo politicusa. Jer taj se homo politicus, u datom slučaju, ponaša kao čovek zagledan u tajanstvo zvezda i svemira, jahači apokalipse pojavljuju mu se ne kao vojnici pod šlemovima i tajni agenti koji kucaju na vrata, nego kao oni Direrovi konjanici koji su oboružani kosom i peščanikom, a na vratima on čuje udaranje koščatog prsta Smrti.
9.
Pitanje Smrti i sve što to pitanje implicira jeste takođe deo stvarnosti ili “stvarnosna proza” ako hoćete, bar u isto tolikoj meri koliko i zlosrećno “pitanje naših radnika u inostranstvu” ili “moralna dilema partizanskog komesara” ili “problem opustelih sela”. Primordijalno pitanje literature, kao i filozofije uostalom, jeste pitanje smisla života i duboka sumnja u sve istine: pokušaj da se u efemeridi ljudskog življenja pronađe neki smisao.
10.
Bogatstvo, sloboda i zrelost jedne kulture ispoljavaju se upravo u pluralizmu, kao što se bogatstvo jedne romaneskne literature ispoljava u pluralizmu romanesknih stvarnosti i postupaka. Sve dok se taj pluralizam u kritici i u literaturi ne postigne, sve dok se jedan pogled na svet i umetnost bude proglašavao (svejedno da li od kritike ili od administracije) kanonskim, dakle jedinovažećim i jedinosmislenim, sve dotle se jedna kultura neće domoći svoje elementarne slobode. U tom smislu, pisati, hic et nunc, različito, što će reći izvan i uprkos kanonima i zahtevima dana što ih diktiraju vladajuće grupe (kritika i tzv. političke subkulture, što je najčešće jedno te isto), to znači boriti se za moralnu i političku slobodu jedne kulture.
(1974)
Izvornik Hereticus 2/2005 (III)
