Pismo jednom starom prijatelju
Verovatno niko ko pokušava samoubistvo, kao što je Regnijer napisao u jednoj svojoj kratkoj priči, nije potpuno svestan svih svojih motiva koji su obično suviše složeni. Napokon, u mom slučaju to je nejasan osećaj zabrinutosti, nejasan osećaj zabrinutosti za moju budućnost. Više od dve godine ja sam mislio samo na smrt i sa posebnim interesom čitao samo o smrti. Kada bi autor spominjao samo kao apstraktan pojam, ja sam pokušavao da budem, što konkretniji, čak do tačke koja je zvučala nehumano. Sada moram da budem pošten. Što se tiče mog nejasnog osećaja zabrinutosti za budućnost, mislim da sam ga potpuno analizirao u Životu ludaka, osim u socijalnom faktoru, tačnije seni feudalističke kaste u mom životu. To sam propustio namerno, nesiguran da li mogu zaista objasniti društveni kontekst u kojem živim.
Kada sam se jednom odlučio za samoubistvo (a ja to ne smatram grehom kao zapadnjaci) razmišljao sam o najbezbolnijem načinu da to učinim. Zato sam odmah isključio vešanje, pucanje, skok s visine i sl. zbog estetskih i praktičnih razloga. Upotreba pilule mi je izgledala najprihvatljivija. Što se tiče mesta, to mora da bude moja kuća, ma kako bi to bilo neprijatno za moju porodicu. Kao što su učinili Klajst i Rasin, i ja sam razmišljao o društvu, npr. ljubavnici ili prijatelju, ali imajući poverenja u samog sebe odlučio sam da to učinim sam. I poslednja stvar o kojoj sam morao da razmislim bilo je da obezbedim perfektnu egzekuciju bez znanja moje porodice. Nakon nekoliko meseci priprema napokon sam postao siguran u izvršenje.
Mi ljudi, posto smo samo ljudske životnje, imamo životinjski strah od smrti. Takozvana vitalnost samo je drugo ime za životinjsku snagu i ja sam sam jedna od tih ljudskih životinja. Ta životinjska snaga, čini se, polako je iscurila iz mog sistema procenjujući to po činjenici da mi je ostalo jako malo apetita za hranu i žene. Svet u kojem sada živim, je bolesni živac, lucidan kao led. Dobrovoljna smrt mora nam dati mir, ako ne sreću. Sad kad sam spreman, nalazim da je priroda lepša nego ikada, ma kako to paradoksalno zvučalo. Video sam, voleo i razumeo više nego drugi. U tome vidim određenu satisfakciju bez obzira na bol koji treba da podnesem.
P.S.- Čitajući život Empedokla, osetio sam koliko je stara želja da se od nekoga napravi Bog. Ovo pismo, što se mene tiče, nije takav pokušaj. Naprotiv, ja sebe smatram sasvim običnim ljudskim bićem. Možda se sećas onih dana od pre 20 godina kada smo diskutovali o Empedoklu na Etni, ispod drveta lipe. U tim danima želeo sam od sebe da napravim Boga.
