Čim ga pogledamo, lice zakona odvraća se i
povlači u senku; čim hoćemo da čujemo njegove
reči, nailazimo na pevanje koje nije ništa više do
smrtonosno obećanje nekog budućeg pevanja.
Sirene su neuhvatljivi i zabranjeni oblik glasa
koji privlači. One su sve od pevanja. Prosta srebrnkasta
brazda u moru, udubljenje među talasima,
špilja otvorena među stenama, belina žala,
šta su one u samom svom biću ako ne čisti zov,
srećna praznina slušanja, praznina pažnje, poziva
na predah? Njihova muzika suprotnost je himni: nikakva
prisutnost ne svetluca u njihovim besmrtnim
recima; samo obećanje nekog budućeg pevanja
prožima njihovu melodiju. Sirene ne zavode toliko
onim što daju da se čuje, već onim što sija u daljini
njihovih reči, budućnošću onoga što upravo kažu.
Opčinjenost se ne rađa iz njihovog sadašnjeg pevanja
već iz onoga što se to pevanje obavezuje da
će biti. Ali, ono što sirene obećavaju da će pevati
Uliksu, to je prošlost njegovih sopstvenih poduhvata,
preobraženih za budućnost u pesmu:"Mi znamo
zla, sva zla koja su bogovi u poljima Troade naneli
ljudima Argosa i Troje". Ponuđeno kao naprazno,
pevanje je samo privlačnost pevanja, ali ono junaku
ne obećava ništa drugo do kopiju onoga što je on doživeo, saznao, propatio, ništa drugo
sem onoga što on sam jeste. To obećanje lažno je
i istinito u isti mah. Ono laže, jer će se svi oni koji
se prepuste zavođenju i uprave svoje lađe prema
žalu sresti samo sa smrću. Ali ono govori istinu,
jer će kroz smrt pevanje moći da se uzdigne i da
u beskonačno priča pustolovine junaka. Pa ipak, to
čisto pevanje - tako čisto da ne kaže ništa sem svog
uništavajućeg povlačenja - treba da se odreknemo
njegovog slušanja, treba da zapušimo uši, treba da
prođemo kroz njega kao gluvi da bismo nastavili
da živimo i, prema tome, počeli da pevamo; ili, radije,
da bi se rodila priča koja neće umreti, treba da
slušamo, ali u podnožju jarbola, vezanih članaka na
rukama i nogama, treba da pobedimo svaku želju
lukavstvom koje vrši nasilje nad samim sobom, da
podnesemo svaku patnju ostajući na pragu ponora
koji privlači, i da se konačno nađemo s one strane
pevanja, kao da smo prošli živi kroz smrt da bismo
je povratili u nekom drugom jeziku.
Preko puta je Euridikin lik. Ona je naizgled sasvim
suprotna, jer ona mora da bude dozvana iz
senke melodijom jednog pevanja koje je sposobno
da zavede i da uspava smrt, jer junak nije umeo
da se odupre moći čarolije koju ona ima, čarolije
čija će najjadnija žrtva biti ona sama. Pa ipak, ona
je bliska rođaka Sirena: kao što ove pevaju samo
budućnost jednog pevanja, tako i Euridika daje da
se vidi samo obećanje jednog lica. Orfej je uspeo
da umiri lajanje pasa i da zavede zlokobne sile: na
putu povratka, trebalo je da bude isto tako okovan
kao i Uliks, ili ne manje neosetljiv nego njegovi mornari; u stvari, on je u jednoj osobi bio junak
kao i njegova posada; bio je obuzet zabranjenom
željom i oslobodio se svojim sopstvenim rukama,
puštajući da u senci iščezne nevidljivo lice, kao što
je Uliks pustio da pevanje koje nije čuo nestane u
talasima. Tada se za jednog kao i za onog drugog
oslobodio glas: za Uliksa, to je, sa njegovim spasenjem,
moguća priča ο čudesnoj pustolovini; za Orfeja,
to je apsolutni gubitak, jadikovka koja neće imati
kraja. Ali moguće je da ispod Uliksove pobedničke
pripovesti nečujno vlada jadikovka što nije bolje i
duže slušao, što nije zaronio bliže prekrasnom glasu
u kojem je pevanje možda trebalo da se dovrši.
A ispod Orfejevog jadikovanja probija blaženstvo
što je video, u magnovenju, nepristupačno lice, u
samom trenutku kada se odvratilo i ponovo ušlo u
noć: himna svetlosti bez imena i mesta.
Ova dva lika dubinski se prepliću u Blanšoovom
delu* . Postoje priče koje su posvećene, kao Smrtna
presuda, Orfejevom pogledu: tom pogledu koji,
na nestalnom pragu smrti, polazi da traži odbeglu
prisutnost, pokušava da je dovede, sliku, na svetlost
dana, ali od nje zadržava jedino ništavilo, u kojem
upravo pesma može da se pojavi. Ovde, međutim,
Orfej nije video Euridikino lice u kretanju koje ga
odvlači i čini ga nevidljivim: on je mogao da ga posmatra
sučelice, on je svojim očima video otvoren
pogled smrti, "najstrašniji pogled koji se jednom
živom biću može uputiti". A taj pogled ili, pre, pogled
pripovedača na taj pogled, oslobađa čudesnu
moć privlačnosti: on je taj koji, u sred noći, čini da
se pojavi jedna druga žena, u preneraženosti koja je već zatočenička, i koji će joj konačno staviti gipsanu
masku, u kojoj se može posmatrati "Ono što je
živo, licem u lice, za čitavu večnost". Orfejev pogled
dobio je ubilačku moć koja je pevala u glasu sirena.
Isto tako, pripovedač iz Željenog trenutka dolazi da
traži Juditu na zabranjenom mestu na kojem je ona
zatvorena; suprotno svakom očekivanju, on je pronalazi
bez teškoća, kao neku suviše blisku Euridiku,
koja dolazi da se ponudi u nemogućem i srećnom
povratku. Ali iza nje, figura koja je čuva, i od koje
on hoće da je otrgne, nije nepopustljiva i mračna
boginja, već čisti glas, "ravnodušan i neutralan, zatvoren
u neku glasovnu oblast u kojoj se on tako
potpuno oslobađa svih svojih suvišnih divota, da
se čini kao da je lišen sebe samoga: pravedan, ali
na način koji podseća na pravednost kada je ona
izručena svim negativnim pogubnostima"**. Taj glas
koji"peva naprazno", i koji daje da se tako malo toga
čuje, nije li to glas sirena, čija je sva zavodljivost u
praznini koju one otvaraju, u začaranoj nepokretnosti
kojom one vezuju one koji ih slušaju?
* Upor. L'espace littéraire, str. 174-184; Le livre à venir, str. 9-17.
** Le moment voulu, str. 68-69.
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković, Vojvođanska sociološka asocijacija, Novi Sad 2005.
