MINIMA MORALIA
Refleksije
iz oštećenog života
Minima moralia (1951), Treći deo (1946–1947), aforizam br. 114
114
Heliotrop. — Kada neko dođe roditeljima u goste, dečije srce kuca s većim
očekivanjima nego pred Božić. Nije stvar u poklonima već u preobražaju života.
Parfem koji neka dama odlaže na komodu, kada detetu dopuste da je gleda dok se
raspakuje, miriše kao sećanje, čak i kada se udahne po prvi put. Koferi s
nalepnicama iz hotela Suverta ili iz Madone di Kampiljo, postaju kovčezi s
draguljima Aladina i Ali Babe umotanim u skupocene tkanine – gošćine kimone –
koji su iz karavanseraja Švajcarske i Južnog Tirola doputovali na tapaciranim
sedištima spavaćih kola, da bi ih se ono sito nagledalo. I kao što u bajkama
vile pričaju s decom, tako se i gošća obraća deci iz kuće ozbiljno, bez
snishodljivosti. Ona joj postavljaju znalačka pitanja o zemljama i narodima, a
ona im, neupućena u njihovo svakodnevno ponašanje i suočena samo s njihovim
zadivljenim pogledima, odgovara s dubokim zapažanjima o slaboumnosti nekog zeta
ili nećakovim bračnim razmiricama. Tako se deca odjednom osete prihvaćena u taj
moćni i tajanstveni savez odraslih, u magični krug ozbiljnih ljudi. Zajedno sa
svakodnevnim rasporedom – možda će im dopustiti da sutra izostanu iz škole –
suspenduju se i granice među generacijama, a svako ko do jedanaest sati nije
otišao u postelju, počinje da stiče predstavu o pravoj promiskuitetnosti sveta.
Jedna poseta pretvara četvrtak u praznik, u čijoj euforiji kao da se celo
čovečanstvo okupilo za istim stolom. Gošća, naime, dolazi iz daleka. Njena
pojava obećava deci nešto s one strane porodice, podseća ih da porodica nije sve.
Čežnju za uranjanjem u tek započetu sreću, u jezerce s daždevnjacima i rodama,
koju je dete s mukom naučilo da obuzdava, izobličenu strašnom slikom crnog
čoveka, zlotvora koji se sprema da ga otme, tu čežnju dete ponovo otkriva, ovog
puta bez straha. Među onima koji su mu najbliži, pojavljuje se, kao
prijateljica, figura nečeg drugačijeg. Ciganka koja proriče sudbinu, puštena na
glavna vrata, postaje dama iz daleka i preobražava se u anđela izbavljenja. Ona
skida kletvu s najbliže sreće tako što je venčava sa onim što je najudaljenije.
To je ono što dete celim svojim bićem iščekuje i svako ko nije zaboravio
najbolji deo svog detinjstva mora da je i dalje u stanju da tako čeka. Ljubav odbrojava sate, sve do časa kada gošća kroči preko praga i neprimetno
osveži izbledele boje života: „Evo me opet, vratih se iz beskrajnog sveta.“[1]
Izvor: Theodor
W. Adorno, Minima Moralia.
Reflexionen aus dem beschädigten Leben, aforizam br. 114, 1951. Novi
prevod, na osnovu originala i dva engleska prevoda, E. F. N. Jephcott (1974) i Dennis
Redmond (2005), AG, 2013.
aleksa.golijanin@gmail.com
Izvornik: http://anarhija-blok45.net1zen.com/
Izbor
bukleta: https://picasaweb.google.com/aleksa.golijanin/Bukleti
[1] Eduard Mörike
(1804–1875), Peregrina III, 1824.
