Luisu Sernudi
Zašto mi dotičeš iznova grudi?
Stižeš tiha, tajnovita, naoružana,
kao ratnici u kakav usnuli grad.
Pališ mi jezik svojim usnama, hobotnice,
i budiš zanose, uživanja,
i ovu mučninu bez kraja
koja pali sve što dodirne
i začinje u svakoj stvari
tamnu žudnju.
Svet popušta i topi se
kao metal usred vatre.
Sred ruševina svojih ustajem
sam, nag, ogoljen,
na neizmernoj steni tišine,
kao kakav usamljeni ratnik
protiv nevidljivih vojski.
Vatrena istino,
ka čemu me to goniš?
Ne želim istinu tvoju,
nepromišljeno tvoje pitanje.
Čemu sva ova jalova borba?
Čovek nije sposoban da te obuzda,
tu pohlepu koja se samo u žeđi zadovoljava,
plamen koji sve usne troši,
duh koji ne živi ni u jednom obliku,
al` sažeže sve oblike
nerazorenom tajnom vatrom.
Ipak si uporna, prezrena suzo,
uzdižući u meni svoje opustošeno carstvo.
Upinješ se iz najdubljeg u meni,
iz bezbrojnog središta mog bića,
vojsko, plimo.
Rasteš, žeđ tvoja me davi,
isterujući, tiranko,
sve što ne popušta
tvom bednom maču.
Još samo ti me nastanjuješ,
ti, bez imena, jarosna suštino,
žudnjo podzemna, buncajuća.
O grudi mi udaraju utvare tvoje,
budiš mi dodir,
lediš mi čelo
i proročkim činiš moje oči.
Opažam svet i dotičem te,
nedodirljiva tvari,
jedinstvo moje duše i moga tela
i promatram borbu koju vodim
i svadbe moje zemaljske.
Moje oči navlače oblake na protivne slike,
a druge
slike, dublje, poriču,
uz vatreno mucanje,
vodu koju potapa tajnija i gušća voda.
U vlažnoj svojoj tmini smrt i život,
mirnoća i pokret, isto su.
Uporna budi, pobednice,
jer postojim tek zato što ti postojiš,
i moja usta i moj jezik stvoriše se
da bi izrekli samo tvoje postojanje
i tajne slogove tvoje, reč
neopipljivu i despostsku,
suštinu moje duše.
Samo si san,
ali u tebi sniva svet
i njegova nemost govori tvojim rečima.
Dotičući ti grudi dodirujem
električnu granicu života,
tminu krvi,
gde se udružuju okrutna i zaljubljena usta,
još željna rušenja onoga što vole
i oživljavanja onoga što ruše,
sa svetom, nestrpljiva
i uvek jednaka samima sebi,
jer se ne ustavljaju ni u jednome obliku
niti se zadržavaju na onome što sazdaju.
Vodi me, usamljenice,
vodi me kroz snove,
vodi me, majko moja,
probudi me iz svega,
učini mi da snivam tvoj san,
zamaži mi oči uljem,
da bih, upoznavši te, spoznao sebe.
Meksiko, 1940.
Prevod: Branislav Prelević
